Ko laže više, a ko laže
bolje?
U susret
proslavi sedamnaest vekova državnog hrišćanstva
Naše
vreme se već uveliko naziva post-hrišćanskom erom. Predstavnici mnogih crkava
se ove godine sastaju, ne samo da proslave jubilej jedne od najvećih prevara,
nego da proglase kraj hrišćanske ere, hteli oni to ili ne. Ona je počela sa
Konstantinom, pa je red da se sa njim i završi...
Konstantin I Veliki, kralj
Galije, Britanije i Hispanije, a zatim i car Rimskog carstva i prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor
hrišćanske crkve, posle smrti je kanonizovan, a u
pravoslavnim crkvama se poštuje kao svetac i "ravnoapostolni car". Međutim, istorija priča sasvim
drugu priču. Kao i njegov otac,
Konstantin je bio mnogobožac, poklonik Sunca i doživotni paganin. Postoji priča koja opisuje njegovo putovanje iz Marseja u Trir gde je posetio neimenovani Apolonov hram. Tu je "doživeo susret“ sa
Apolonom koji mu otkriva proročanstvo prema kome je upravo on, Konstantin, predodređen za vladara celog sveta.
Od 310. godine na Konstantinovom novcu pojavljuje se Nepobedivo Sunce (Sol
Invictus), koje slavi kao svog pratioca i zaštitnika. Još jedna priča je zabeležena, ne
zna se kada, ali opisuje drugu viziju koju je car imao tokom borbi s Maksencijem. Bio je to osvetljeni krst na nebu, posle čega je naredio vojnicima da na oklope ucrtaju figuru za koju se
danas veruje da je predstavljala monogram Isusa Nazarećanina. Ova
priča se u krilu crkve forsira kao dokaz Konstantinovog preobraćanja, međutim, to je zauvek ostalo obavijeno velom misterije.
Istoričari
ćute, skrivaju istinu i artefakte koji ne odgovaraju utvrđernom estsablišmentu
zatrpavaju po depoima i arhivama. Ne retko ih i uništavaju u prilog očuvanja
"vere", a ne izostaju ni falsifikati kojih je crkvena istorija
prepuna i koja je od tih istih istoričara prećutno odobrena. Što bi stari
rekli: "Vrana vrani oči ne vadi".
Gotovo je
neverovatna sklonost velikog broja ljudi, ne samo kod nas, već i u celom svetu,
da slave krvoloke kao svoje junake, pa čak da se sa njima međusobno utrkuju sve
u smislu: "Naš je psihopata veći od vašeg manijaka". U narodu je
mnogo i onih koji se poistovećuju sa zločincima, a u ovo moderno vreme i sa svojim
nacionalnim kriminalcima, ne uviđajući pri tom da tako saučestvuju u njihovim
zločinima. Sve izgleda kao težnja tome da što je neko neko pobio više ljudi ili
počinio gnusnih zločina, to postaje veći kandidat da mu se podigne spomenik.
Gotovo da
nema naroda koji ne slavi nekog svog krvoloka kao junaka kojima diže spomenike
i peva hvalospeve, ali nije uvek baš tako. Eto, na primer Grci i Makedonci se
već dve decenije glože oko toga čiji je Aleksandar Veliki, inače jedan od
najvećih osvajača u Istoriji. A da li se iko zapitao, čitajući istoriju, ko je
bio Aleksandar Veliki - osvajač? Šta osvajači rade? Osvajaju, to jest surovo
otimaju ono sto je tuđe, pljačkaju, žare, pale, masakriraju, siluju i žensko i
muško i decu. Strahotno je i zamisliti kakav je krvavi trag za sobom ostavio
Aleksandar Makedonski od Balkana pa sve do Indije. Ipak, Makedonci teže da u
temelje svoje državnosti ugrade život jednog od velikih krvoloka, čemu se Grci
oštro protive tvrdeći da je monstrum njihove gore list.
"Iver
ne pada dalje od klade", kaže naša narodna mudrost, pa tako i crkva ima
svoje ubice koje proglašava svecima. Priče su o njima toliko izmešane sa onim
zaista velikim ljudima, da više niko tu ne može da razabere ko je ko. Tako se
vajnim vernicima često može desiti da se za duhovnu pomoć mole nekome zločincu
koji zajedno sa svojim promoviteljima i kanonicima verovatno sedi u nekom od
najdubljih kutaka "pakla".
Istoričari
lažu mnogo, ali popovi to izgleda rade daleko bolje. Eto, ove se godine među
Srbima promalja novi mit o caru Konstantinu, rođenom nišliji, kako se to već
ovde kaže. Izgleda da je mit o caru Lazaru i Nebeskoj Srbiji postao deplasiran
pa se sad brže bolje utrkuju da zauzmu centralno mesto u slavljenju
"hrišćanskog jubileja". Čekam samo kad će nekom da padne napamet i izvali,
kako je i Konstantin Srbin, veliki ravnoapostolni car "velike nebeske
Srbije".
Tako se
ovde svi od reda, i crkva i političari i "naučnici istoričari" bacili
na trku oko proslave jednog od ubedljivo najsurovijih rimskih careva. Drugim
rečima, proslavlja se godina jubileja Milanskog Edikta u Nišu, konstantinovom
rodnom Naisu, što je isto tako logično kao što bi bilo proslavljati nišku
roštiljijadu u Milanu.
Postoje dva
različita pogleda na ličnost Konstantina: jedan je crkveni, a drugi istorijski.
Istoričari lažu da se ne bi zamerili bilmezima na vlasti, ali su za to
nemilosrdni prema despotima koji su davno pomrli. Za razliku od njih, Crkva
laže stalno: kada kakvog krvopiju, da bi mu se dodvorila, proglasi svecem, onda
on ostaje pod oreolom za sva vremena. Istorijski dokumenti nedvosmisleno
dokazuju da je "hrišćanski" car, koji je uistinu bio mnogobožački
car, bio više nego surov. Jedna od zabava, koje je najviše voleo, bila je
bacanje ratnih zarobljenika divljim životinjama koje su ih rastrzale. Poznata
je njegova izjava da je "samilost prema zarobljenicima glupa." Veliki
"svetac" je takođe ubio svog prvorođenog sina Krispa, a na zahtev
svoje majke, Svete Jelene, ubio je svoju ženu strašnom smrću - umrla je
zaključana u pregrejanom kupatilu. Može biti da je car postao svetac dok je
posmatrao kako njegovi vojnici čine pokolje. O njemu postoji čak i priča kako
je video Hrista. Kako se posle ovoga posvetio vidi se po tome što je od tog
događaja, pa nadalje, uveo pravilo da njegova vojska nosi odsečene glave neprijatelja
na kopljima.
Hrišćani su
oko tri veka bili miroljubivi ljudi, sve dok Car to nije iz korena promenio.
Poveo ih je u bespoštedni, genocidni rat, i to jedne protiv drugih. Koliko je
Konstantin najveća prevara u istoriji Crkve, očigledno je i po tome kako se na
freskama i ikonama prikazuje. Dok se na njegovom pravom liku od mermera vidi
lice izvitopereno zlom, na crkvenim prikazima mu je dat Hristov lik. Crkvena
hijerarhija je zauvek ostala slepa za sve njegove zločine. Tvrdnja da je
isključivo Milanskim Ediktom zaustavljen progon hrišćana nije tačna. To je dve
godine pre Konstantina učinio Galerius, jedan od imperatora iz tog, takozvanog
doba četvorovlašća, a Konstantin je to kasnije samo potvrdio. Ni prva, niti ova
druga odluka se nisu isključivo odnosile na Hrišćane, već se radilo o sveopštoj
toleranciji za sve religije u carstvu.
Istorijska
je činjenica je da je Konstantin naložio i finansirao izgradnju crkve na
Hristovom Grobu, Bazilike Svetog Petra i Crkve Svetih Apostola, ali je, u isto
vreme, zidao i mnogobrojne paganske hramove širom carstva, što i nije ništa
naročito, jer čak i danas neki bezbožnici zidaju crkve, a i mnogi su kriminalci
veliki crkveni dobrotvori i donatori. Na Trijumfalnoj kapiji cara Konstantina
nema hrišćanskih simbola, ali su tu zato prikazani Apolon, Dijana i Herkul. U
jeku rastućeg hrišćanstva i zidanja hrišćanskih crkava car je takođe kovao
novac na kome ga kruniše rimska Boginja Sreće. Iz istog perioda potiču i
hrišćanske molitve u kojima se Hristos upoređuje sa suncem, to jest sa Bogom
Sunca. Kao vrhunac, car je naredio da Hrišćani slave jedan od najvećih
paganskih praznika, Zimsku kratkodnevicu, kao svoj Božić. Zna se da je on bio
taj koji je kanonizovao ono što danas nazivamo Novim Zavetom, kada je naredio Evseviju da uredi kompilaciju jedinstvene zbirke novih
spisa razvijenih iz glavnih aspekata 131 verskog teksta koji su predati
na 1.
Vaseljenskom Saboru. Rekao je:
„Pretražite knjige, i sve što je dobro zadržite, a što je zlo - odbacite. Ono
što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. Sve što
bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog
naroda..."
Čuveni
Nišlija je, kao rimski imperator, nosio titulu vrhovnog paganskog sveštenika, i
sa njom je i umro. Uopšte nije jasno kako su Mnogobožačkom Prvosvešteniku
davane titule kao što su "Glava Crkve" i "Hristos na
Zemlji." I ne samo to, nego kako je neko ko uopšte nije bio kršten, a radi
se o nesalomivom hrišćanskom zakonu, mogao da bude naslikan u crkvama kao
pravoslavni vladar. Da sprdnja bude još veća, navodno, Konstantin je kršten
nekoliko trenutaka pre nego sto je ispustio svoju poganu dušu. To se desilo
pošto se car odrekao Svetih Otaca, stožera današnje pravoslavne, i takođe
rimokatoličke crkve, i vratio na vlast jeretike koje je nekada proganjao i
ubijao. Jeretici su sigurno ovo izmislili, ali i da nisu, zvanična crkva ovakvo
krštenje ne priznaje.
Paganski
"Patrijarh" je najviše slavljen zato sto je sazvao prvi hrišćanski
Vaseljenski Sabor - instituciju koja je utvrdila principe državnog hrišćanstva.
Velika većina episkopa iz carstva se nije odazvala, jer to su bili oni
pametniji, koji, kroz iskustvo iz progona, nisu verovali krvniku zbog toga što
bi mu to dalo priliku da ih lako pobije sve na istom mestu. Car se na Saboru
pojavio sa velikom dijademom njegovog omiljenog boga Apolona. Jedan od Svetih
Otaca ga je opisao kao "vesnika od Boga, obučenog u odeću koja se sjajila
kao sunčevi zraci - prekrivenog zlatom i dragim kamenjem."
Milanski
Edikt je proglasio toleranciju za sve religije, a Sabor je tu toleranciju
oduzeo onim hrišćanima koji se nisu slagali sa novim pravilima. Car je
zagarantovao da će svaki takav "jeretik" biti prognan, a da će onaj
kod koga se nađu knjige protivne Saboru - biti ubijen.
Šta se to
ustvari slavi ove godine u Nišu? Sa Hristom je počelo hrišćanstvo, a sa
Konstantinom hrišćanska civilizacija. Civilizacija, sa jedne strane,
podrazumeva kulturu, što će reći visoku umetnost, književnost, i uopšte
mogućnost za stvaralaštvo. Sa druge strane, ona podrazumeva i sve metode koji
su njen uslov, a to su diktatura, tortura, krvava osvajanja, intrige, ubistva,
prevare, laži, bespoštedna borba za vlast, i slično.
Naše vreme
se već uveliko naziva post-hrišćanskom erom. Predstavnici mnogih crkava se ove
godine sastaju, ne samo da proslave jubilej jedne od najvećih prevara, nego da
proglase kraj hrišćanske ere, hteli oni to ili ne. Ona je počela sa
Konstantinom, pa je red da se sa njim i završi...
Iazvor: http://www.alexanthorn.com/alexanthorn/dnevnik/b90.htm
